PLATONOVO SHVATANJE LEPOG

Platon, jedan od najznačajnijih filozofa u istoriji čovečanstva, rodio se u istaknutoj atinskoj porodici u Atini godine 428/7. stare ere. Živeo je u doba najvećeg procvata atinske kulture i smatra se da je stekao lepo obrazovanje. Zaokružio je svoj filozofski sistem važnim pitanjima: problemi ljudskog saznanja-gnoseologija i Bića-ontologija, učenja o politici, državi i etici. Takođe, prvi je sistematski mislilac u oblasti estetike. U estetici Platon izlaže ideje o lepom i umetnosti, o podražavanju u umetnosti, vaspitnoj funkciji umetnosti i obrađuje ih na celovit način. Karl Jaspers je u svom delu "Uvod u Filozofiju" napisao: "Sigurno je da smo otišli mnogo dalje od grčkog lekara Hipokrata. Teško da bismo smeli reći da smo otišli dalje od Platona."

U Platonovom učenju, svet čulnog opažanja je svet stalne promene i on zbog toga ne može biti predmet pouzdanog i istinitog znanja. Čula nam omogućavaju jednu relativnu istinu koju Platon ne prihvata. To je istina po kojoj svi pojedinačni predmeti, posebno čulni objekti su uvek u stanju nastajanja i nestajanja i kao takvi nepodesni su predmeti za nepogrešivo znanje. Pravo znanje, istinsko, ne zavisi ni od kakvog subjekta ili objekta koji deluju iz spoljašnjosti. Predmet istinskog znanja mora biti nešto trajno i postojano, i ne tiče se čulnih pojedinačnosti već opštosti koje je uvideo još i Sokrat. Opštim pojmovima obuhvataju se objektivne suštine, a te suštine Platon označava izrazom "ideje". Ideje predstavljaju istinsku stvarnost i samo za njih se može reći da Jesu jer one niti nastaju niti nestaju. One predstavljaju nepromenljiva merila za ponašanje, apsolutna merila i norme, apsolutne ideale. Tako postoji jedan ideal hrabrosti, jedan ideal umerenosti, jedan ideal pravednosti. Svaka pojedinačna stvar podređena je jednoj ideji, a ideje su podređene jednom sveobuhvatnom idealu tj. ideji Dobra.

Karl Hajnc Folkman Šluk u svom delu: "Uvod u filozofsko mišljenje" o Platonovoj filozofiji kaže: "Platon pravi razliku između mnogo pojedinačnog i onoga što ono jedinstveno jest. Ono šta ono pojedinačno jest, ono što im je zajedničko jedno i isto, ostaje zatvoreno za čula. čulno opažanje primećuje uvek samo ono pojedinačno tu i tamo, a nikada ono zajedničko Jedno. To Jedno nam se prikazuje tek onda kada razmišljamo o onome što se pokazuje čulima tj. kada to dovodimo u uzajamnu vezu jednoga s drugim i pribiramo ga na ono Jedno koje ono jedinstveno jest. Mišljenje, ovde znači: uviđanje toga zajedničkog kao određujućeg jednog i istog-uviđanje koje prolazi kroz ono pojedinačno i dovodi ga u uzajamni odnos jednoga s drugim. Telesni načini objavljivanja, čula, čak i ometaju to mišljenje." Ono što Šluk želi reći je to da čovek zapravo odvraća sebe od onoga što jeste životom u čulima. Biće je moguće shvatiti jedino onim mišljenjem koje se ne vezuje za telo, jer telo je uopšte nesposobno da shvati ono istinito. Šluk dalje kaže: " Duša ne zahvata ono istinito ako je pod vođstvom telesnih čula i tela, jer ona tada ostaje zapetljana u prednjem planu, a dovoljno često i u obmanama...Filozofiranje kao težnja ka uvidu u ono što jest i jeste čišćenje duše od onoga telesnog, navikavanje na čisto mišljenje. Filozofiranje je odvajanje duše od tela, sakupljanje, sabiranje duše iz njene rasutosti u čulnim opažanjima u Bitak-za-sebe u čistom mišljenju." O samoj ideji lepote Platon kazuje da je ona identična sa samom idejom Dobra koja predstavlja ideju koja je na samom vrhu i kojoj sve druge ideje duguju svoje bivstvovanje i koja je izvor sveta ideja. Svi idealni oblici su obuhvaćeni načelom bivstvovanja, i kao što Koplston piše: " oni su objektivno utemeljeni u bezuslovnom načelu vrednosti, u Dobru, koje sadrži ideal ljudske prirode." Ideju Dobra Platon je shvatao kao krajnje ontološko načelo koje se po dostojanstvu i moći uzdiže iznad bivstva. Dobro se dakle ne može izjednačiti sa pojedinačnim idejama jer ono nadilazi svako bivstvujuće i ono je iznad svih vidljivih i inteligibilnih objekata. U ideju Dobra koja daje bivstvovanje svim idejama spada i ideja lepote, nju naime Platon identifikuje sa samom idejom Dobra, ona je deo nje. Lepota se shvata kao mogućnost da se čovek preko nje uzdigne do saznanja samog Bića. U "Hipiji Većem" Platon razmatra pitanje šta je to lepota sama, da li je to telesna lepota kao što su to lepi pojedinačni predmeti ili neka lepa devojka, ili je ta lepota nešto uzvišenije i ne ograničava se na čulne predmete? Šluk o ideji lepog kaže: " Samo lepo je ono što je zajedničko svemu pojedinačno lepom u svoj njegovoj mnogostrukosti, ono identično u mnogostrukosti onoga što je upojedinačeno, samo lepo je ono šta mnoštvo upojedinačenog jedinstveno jest, jedinstvo njegovog štabitka u njegovom trajnom identitetu." Ono što Platon misli pod idejom lepote je nešto netelesno i vančulno, lepota se shvata kao intelektualna. To je duhovna lepota koja je nezavisna od ma kog subjektivnog predmeta, nezavisna od uma, to je stvar po sebi i za sebe dok sve lepe pojedinačne stvari učestvuju u njoj. Ona se otelotvara u svim lepim pojedinačnim predmetima. Zapitaćemo se da li se ona nalazi odvojeno od lepih stvari kao takva? Aristotel je zasnovao svoju kritiku protiv Platona upravo na tome, shvatajući da je Platon napravio nepremostivi jaz između konkretnih čulnih predmeta i ideja, koje po njemu kao da lebde u vazduhu i žive odvojeno od svojih bivstava. Po mišljenju kritičara Platon podvostručava stvarni svet.

Međutim, Platonov način kazivanja o idejama je takav da on kao što Koplston u " Istoriji filozofije" piše: " ideju lepote shvata kao odvojenu u tom smislu što je stvarna, postojeća, ali ne u smislu što bi se nalazila u nekom svom posebnom svetu, prostorno odvojena od stvari. Jer, lepota po sebi je duhovna; a kategorije vremena i prostora, mesne razdvojenosti i tome slično naprosto se ne primenjuju na ono što je po svojoj biti duhovno. Kada je reč o onom što nadilazi prostor i vreme, mi čak nemamo prava da postavimo pitanje gde se ono nalazi. Ono nije nigde ukoliko je reč o njegovoj mesnoj prisutnosti, ali ono jeste negde ukoliko je reč o njegovoj stvarnosti." Lepota po sebi postoji u svom carstvu i ona je stvarna, večna i nepromenljiva. Nije podložna promenama kao što je to slučaj sa čulnim konkretnim predmetima. Ona ne zavisi od čovekovog ponašanja jer je ona izvan nas samih i nezavisna je od bilo kog uticaja. Kao što Koplston kaže: " Ona je transcendentna i imanentna, nepristupačna čulima, shvatljiva samo umom."

Na pitanje o stepenicama za uzdizanje do same ideje lepote, čistog bića po sebi i značenju Erota kao sredstva za dostizanje nje Platon odgovara u svom delu "Gozba". Erot ili ljubav se prikazuje kao "veliki bog" koji zauzima posredan položaj između smrtnog i božanskog. Erot, dete oskudice i obilja jeste u stvari žudnja za onim što još ne posedujemo. Erot je začet na dan rođenja Afrodite pa je zato postao i njen pratilac i sluga jer voli lepotu a Afrodita je boginja lepote i ljubavi. Njegova priroda je takva da on stoji između mudraca i neznalice, on predstavlja žudnju za mudrošću i lepotom. Platon u " Gozbi" kaže: " Jer odista, mudrost spada u one stvari koje su najlepše, a Erot je ljubav za lepotom, te je otuda nužno da Erot traži mudrost, a kako on traži mudrost nužno je da se nahodi u sredini između mudraca i neznalice."

Erot ili ljubav je čovekova unutrašnja energija koja ga nagoni da stvara, i to je čovekova osnovna pokretačka sila. Platon o stvaranju kaže: "Stvaranje je mnogovrsno, jer svačemu što iz nebića prelazi u biće uvek je uzrok stvaranje; zato i dela i svima umetnostima jesu stvaranja i oni koji to izrađuju jesu svi stvaraoci. Pa tako je i sa ljubavlju. Prema opštem nazivu svaka žudnja za dobrom i za srećom, to je za svakoga ona najveća dovitljiva ljubav. Ali za one koji se radi mnogih drugih ciljeva obraćaju njoj, ili da teku novac, ili radi gimnastike, ili radi filosofije, za njih se ne kaže ni da ljube, ni da su ljubavnici; a samo oni koji idu za jednim oblikom i njemu se predaju, ti dobijaju opšte ime: i ljubav i ljubiti i ljubavnik." Platon se ovde dotakao pitanja o stvaranju uopšte, duhovnog, ali i telesnog, a na nama je da odlučimo na koju stranu ćemo usmeriti tu energiju, ljubav koja pokreće stvaralaštvo. Platon je ovde mislio na ljubav koja teži da joj pripada ono što je dobro, i on pod tim misli "upravo rađanje u lepoti i telom i dušom." Postoje naime dve strane naše duše tako da su moguća i dva smera: rađanje telesnom i duhovnom ljubavlju. Platon pod tim misli da Erot ne samo da označava žudnju da nam dobro zauvek pripada već on takođe predstavlja i žudnju za besmrtnošću. Postoje dve prirode u čovekovom životu od kojih jedna, ona niža teži ka tome da rađanjem dece dosegne besmrtnost, i viša ostavljajući trajnije potomstvo kao što to čine umetnici i pesnici. Platon je dao naklonost ljudskom biću koje ostvaruje besmrtnost i proizvodi istinsku vrlinu u dodiru sa samom lepotom, i on o tome kaže: "Trudni su svi ljudi i telom i dušom; i kada dođu u određeno stanje tada žudi da rađa naša priroda. A rađati se ne može u rugobi nego u lepoti. Jer združenje čoveka i žene je rađanje. A to je božanska stvar, i to je u biću koje je inače smrtno besmrtan deo naime trudnoća i rađanje. Ali to u onome što je neharmonično ne može da se dogodi; a neharmonično je sa svim što je božansko ono što je ružno, dok je ono što je lepo harmonično. Zato: kad se lepome približi ono što žudi da rađa, onda se ono razvedrava, i od radosti se razliva, pa začinje i rađa; naprotiv, kad se približi ružnome, onda se zlovoljno i turobno stiskuje i okreće od njega i povlači se, te ne rađa, nego plod svoj nosi dalje kao težak teret. Otuda u onome što žudi da rađa i što je već nabujalo nastaje strasno uzbuđenje u blizini lepote, jer ona ono što nju grli oslobođava od velikih trudova. Jer ljubavi je do začinjanja i do rađanja u lepoti zato što je rađanje večno i besmrtno ukoliko je to moguće smrtnome biću. A nužno je žudeti besmrtnost zajedno sa dobrim ako smo se složili u tome da ljubav teži na to da uvek poseduje ono što je dobro." Platon na ovom mestu objašnjava čovekovu težnju da dosegne besmrtnost, a to može na dva načina, telesnim rađanjem i duhovnim rađanjem. Oni koji žele da rađaju telom združuju se sa ženama i takvo rađanje je po Platonu manje vredno. Ovo drugo predstavlja jedan drugačiji oblik ljubavi i oni koji se tome priklanjaju ostavljaju mnogo trajnije potomstvo. Oni rađaju vrlinu i dolaze do najvećeg i najlepšeg saznanja a to je razboritost i pravednost, a to mogu pesnici. Platon u "Gozbi" kaže: "A koji su trudni u dušama - jer ima i takvih koji su u dušama trudni, i to u još većoj meri nego u telima - oni naginju onome što duši dolikuje i da začne i da rodi. Saznanje i svaku ostalu vrlinu rađa, a tome su roditelji i svi pesnici i od rukotvoraca oni za koje se kaže da mogu pronalaziti. Kad je ko ovim već od mladosti bremenit u svojoj duši, kao pravi božanstvenik i kad mu dođe određeno vreme i žudi da već oplođuje i da rađa onda i ovaj obilazi i traži lepotu u kojoj bi mogao rađati, jer u rugobi neće nigda rađati. I lepim telima više se raduje nego ružnim, jer je bremenit, pa ako se nameri na lepu blagorodnu i obdarenu dušu, onda se on veoma raduje i telu i duši, i takva čoveka odmah obasipa govorima o vrlini i o tome kakav treba da je dobar čovek i za čim treba da teži, i sprema se da ga poučava. Jer, kad on tako, dolazi u dodir s lepotanom i saobraća s njim, onda začinje i rađa ono čime je odavno zatrudneo. I misleći na to u prisustvu i odsustvu, zajedno s njim hrani ono što su rodili tako da takvi imaju mnogo prisniju uzajamnu vezu nego što je bračna i tvrđe prijateljstvo, jer su lepšu i besmrtniju decu zajednički rodili."

"Ko hoće pravim putem da ide na taj posao, taj treba da već mlad počne ići za lepim telima; i najpre, ako ga vođ njegov pravilno vodi, treba da ljubi jedno od tih tela i da u njemu rađa lepe misli, a zatim da sam uvidi da je lepota na bilo kome telu sestra lepoti na drugome telu, i da bi ako treba ići za lepotom u opštem obliku, bilo veliko bezumlje ne misliti da je lepota na svima telima jedna i ista. A kada to shvati, ima da postane ljubavnik svih lepih tela i da u onoj izuzetnoj strasti prema jednome telu popusti, ne mareći za njega i držeći ga neznatnim. A posle toga lepotu u dušama ima smatrati dragocenijom od lepote na telu. Na taj način on će, ako neko ima samo pogodnu dušu a slabo telesno cvetanje, zadovoljiti se ovim i ljubiti ga i za njega se starati i rađati i tražiti takve govore koji će mladiće učiniti boljima. To će ga dovesti dotle da opazi da je sve to jedno s drugim srodno, kako bi te uverio da je telesna lepota nešto neznatno. A posle poslova treba vođ da ga privede k naukama, da vidi lepotu nauka i kad već gleda to obilje lepote, neće se više zadovoljavati jednom lepotom, kao rob koji neguje lepotu kakva dečačića ili kakva čoveka ili jednoga jedinoga zanimanja, i time biti ništavan i sitničar; naprotiv, okrenut prema širokom moru lepote i posmatrajući ga rađaće mnoge lepe i veličajne govore i misli u raskošnoj ljubavi prema mudrosti, dok tu ojača i odraste i sagleda jedno jedino onakvo saznanje koje se odnosi na onakvu lepotu."

Na ovom mestu Platon daje stepenovanje o uzdizanju duše do same ideje lepog kao čistog bića. Na prvom stupnju sagledava se tzv. "lepota čulnih stvari", na drugom stupnju tragalac "lepotu u dušama smatra dragocenijom od lepote na telu" i on uviđa da je "telesna lepota" ništavna jer je prevazilazi. Idući dalje, na tom putu nailazi do najviše lepote po sebi i upoznajući se sa naukama ona ima za cilj da vidi lepotu znanja. Najzad se okreće prema "širokom moru lepote" i "dražesnim i uzvišenim oblicima koje ono sadrži" sve dok ne ugleda nešto što je po svojoj prirodi čudesno lepo i on se time približava kraju blistavih tajni.

Platon u "Gozbi" kaže: "To je baš ono, radi čega su se i vršili svi pređašnji napori; nešto što je, prvo, večno i što niti postaje niti propada, niti se množi niti ga nestaje; zatim, što nije s jedne strane lepo, a s druge ružno; ni danas lepo, a sutra nije; ni prema ovome lepo, a prema onome ružno; ni ovde lepo, a onde ružno, kao da je samo za jedne lepo, a druge ružno. Još nešto: neće se ta lepota pokazati kao kakvo lice, ni kao ruke, ni kao išta drugo što pripada telu; a ni kao kakav govor, ni kao kakvo znanje; a ni kao nešto što je sadržajno u čemu drugom, bilo to u živu biću, ili u zemlji, ili na nebu, ili u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno."

Može se reći za tu lepotu kako Platon u "Hipiji Većem" kaže da je to ona lepota: "koja svemu čemu je pridodata, bilo da je to kamen, drvo, čovek, bog, bilo koji čin ili znanje daje svojstvo lepote." Sve pojedinačne lepe stvari učestvuju u ideji lepote. Lepota po sebi se otelotvara i sve lepe pojedinačne stvari su lepe zahvaljujući njoj. One predstavljaju odraze ideje lepog koja je njihov uzor.

Uživanja koja nam omogućavaju čulo sluha i vida su prijatna a za taj deo prijatnog koji postoji u gledanju i slušanju mi kažemo da je lepo. Tako da Platon u "Hipiji Većem" kaže da: "Uživanje koje nastaje preko vida nije valjda zbog toga lepo što nastaje preko vida. Kad bi to bilo uzrok što je ono lepo, tada nikako ne bi to drugo, koje nastaje preko sluha moglo biti lepo." "Razlog tome je to što poseduju nešto isto što ih čini lepima, to zajedničko, što je i pri obema zajedno i pri svakom posebno. Ta inače nikako ne bi mogla biti lepa i oba zajedno i svako posebno."

Za Platonovu ideju lepog možemo reći da se shvata kao metafizička - nečulna lepota, večna i čudesna koja je nenastala i nepromenljiva, trajna i nepropadljiva. Platon u "Gozbi" kaže: "Ako nju jedared ugledaš, nećeš je upoređivati sa zlatom i lepom haljinom, ili sa lepim dečacima ili mladićima, koji ti kad ih gledaš pamet zanesu, pa si spreman i ti i mnogi drugi, kad gledate ljubimce i vazda s njima boravite, da i ne pijete i da ne jedete, ako se to ikako može, nego samo da ih gledate i zajedno s njima budete. Šta bismo tek onda imali misliti kad bi ko mogao postići to da vidi lepotu po sebi, jasnu kao sunce, čistu, nepomešanu, neispunjenu ljudskom ploti i bojama i mnogim drugim smrtnim tricama i kučinama, nego kad bi mogao da sagleda samu božansku lepotu u jedinoj njenoj prilici?"

Onaj ko uspe da "vidi" lepotu, uspeće da "ne rađa senke vrline", već pravu, istinsku vrlinu, i ko rodi pravu vrlinu i othrani je biće bogu mio, a samim tim biće i besmrtan. Jer život upoznat sa samom suštinom ideje lepog biće vredan življenja i da samo posmatramo lepotu po sebi.

Tematiku "Gozbe" dopunjuje "Fedar", dijalog u kome Platon opisuje subjektivna osećanja koja izaziva lepota. On, takođe, razmatra kakav je Erot, želi da odredi suštinu ljubavi, njenu moć i sam pojam ljubavi.

On je u "Fedru" određuje kao "bezumnu požudu koja je savladala misao i njenu težnju za onim što je pravo i pohitala za uživanjem naslade što je daje lepota, pa je opet od njoj srodnih požuda dovedena telesnoj lepoti, te je tako na svom pobedničkom hodu ojačala do najživljeg razvitka snage, i dobila ime po toj istoj snazi i nazvana ljubavlju."

Utisak koji u čoveku izaziva lepota, taj ljubavni zanos je izvor najviše sreće, i najvećeg blaženstva, jer samo ona na zemlji najjače sja. Samo je lepoti palo u delo da je u isti mah najvidljivija i ljubavi najdostojnija.

Onaj ko ne poštuje lepotu i ko joj se ne divi već želi samo da se sparuje kao četvoronožna životinja nikada ne može prodrti do same lepote, ako ne posmatra ovde na zemlji ono što nosi njeno ime. A onaj koji se posvećuje lepoti, zemaljskoj lepoti, on, kako kaže Platon u "Fedru" "Kad primeti bogoliko lice ili telo koje je slika i prilika lepote, on najpre protrne, pa ga obuzme nekakav strah, pa gleda to lice i odaje mu poštu kao bogu i kad se ne bi bojao da bi se činilo da je suviše pomaman, prinosio bi žrtvu svome voljeniku kao sveštenu kipu i božanstvu; a kad ga sagleda, promeni se kao posle jeze, pa ga obuzme znoj i neobična vatra. Jer kad kroz svoje oči primi odbleske lepote, koji kao kiša padaju na klice njegova perja, ugreje se a od te tople kiše rastopi se ono što je oko klice, što se davno od okorelosti stisnulo i smetalo klijanju. Ali kad priteče hrana, tada i nagrezne i počne iz klice izbijati peru cev po celoj površini duše, jer sva je nekada bila pernata. Vri tada sve i ključa, i što oni koji dobijaju zube osećaju za zubima kad im ovi izbijaju, bridenje i bol u desnima, baš to isto oseća i duša onoga kome počne rasti perje. Dok posmatra mladićku lepotu i odraze što od nje dolaze i pritiču, ona se nakvasi i ugreje, pa oseti odlahnuće bola i raduje se."

Radi lepote duša čoveka zaboravlja sve, i ostavlja sve da bude bliže voljenoj osobi. Ovo strasno stanje Platon naziva erotska pomama, jer ono dušu diže u oblast lepote i to je Platon opisao na izvanredan i umetnički način. To je najplemenitiji zanos koji izaziva lepota. Kad je duša udaljena od lepote ona je puna nemira i bez spokojstva, ona vene i pati. Kada se na zemlji ugleda pojavna lepota, ta lepota podseća na onu pravu lepotu, pralepotu koju je duša opažala u stanju preegzistencije. To sećanje na pralepotu daje duši krila, ispunjava je najlepšim, najplemenitijim zanosom i tako se u čoveku rađa erotska žudnja da stvara prema obrascu same ideje lepog.

Tumačenje natalne karte - Olja Petkovič